KRATAK SADRŽAJ:

Savremeni naučnoistraživački rad u oblasti poremećaja komunikacije neminovno ističe interdisciplinarnost, čemu apsolutno odgovaraju fonijatrija i neuropsihologija. Istraživanje prozodijskih markera u glasu i govoru sigurno da neće u potpunosti rasvetliti ulogu glasa, govora i jezika u interpersonalnoj komunikaciji, izvesno je ipak da ritam, melodija, akcenat, dijalekt i ostali elementi prozodije bitno utiču da se ljudi bolje razumeju. U teorijskom razmatranju prozodije brojni  su podaci iz literature, u čijem sistematizovanju ovaj pregled predstavlja pionirski pokušaj na srpskom jeziku, za štampu predato 2001.

Ključne reči: fonijatrija, neuropsihologija, interpersonalna komunikacija 

ABSTRACT: Up to date scientific work about communication disorders, is underlying interdisciplinnary approach; phoniatrics and neuropsychology are the adequates. Evaluation of prosodic signs in the voice and the speech will not completelly explain the role that voice, speech and language have in interpersonal communication, but it is clear that rhythm, melody, accent, dialect and other prosodic elements help people in understanding each other. There are number of literature about theory of prosody, this is an attempt of classification in Serbian, posted in 2001.  

Key words: phoniatrics, neuropsychology, interpersonal communication. 

                                UVOD

Humani glas i njegov artikulisani oblik, govor, još uvek su najsavršeniji oblik razmene informacija. Sadejstvo raznih oblika digitalne tehnologije u sferi produkcije i registracije glasa dovelo nas je, na početku trećeg milenijuma, pred mogućnost komandovanja glasom moćnim računarskim sistemima, ili, npr., do detekcije onih karakteristika glasa koje na display-u mobilnog telefona odgovarajućom animacijom upozoravaju da naš sagovornik ne govori istinu.

Naučnoistraživački rad u ovoj oblasti nije moguće ograničiti samo na jednu disciplinu. Mnoge medicinske i nemedicinske istraživačke ekipe pokušavaju da odgonetnu tajnu glasa, posebno intenzivno poslednjih godina. U tom smeru je i istraživanje prozodijskih osobina glasa, govora i jezika, bilo u fundamentalnim, ili kliničkim projektima.

Fonijatrija je interdisciplinarna oblast koja se bavi dijagnostikom i lečenjem poremećaja glasa, govora, jezika, kao i sluha u meri u kojoj poremećaji sluha utiču na ove poremećaje. Jednom rečju, ona proučava fiziologiju i patologiju osnovnih sredstava interpersonalne komunikacije, tako da je neophodno prihvatljiva inkorporiranost neuropsihološke nauke u svakodnevnoj fonijatrijskoj praksi.

Vrlo dobro nam je poznata činjenica da mnogi, čak i eksperti, retko razlikuju fenomen glasa i fenomen njegovog artikukisanog oblika, koji zovemo govor.

Glas, pre svega, reflektuje individualnost, intimno predstavljajući kompletno psihofizičko stanje svake ličnosti. Preduslov za dobru fonaciju, uz pretpostavku anatomskog integriteta vokalnog puta, predstavlja uravnoteženost psihičkog stanja, nervnog, neurovegetativnog i neuroendokrinog sistema, uz uredno funkcionisanje sluha, vida, površnog i dubokog senzibiliteta uključenih u sistem povratnog dejstva (bio feed back). Fonacija je integralna , kompleksna funkcija celokupnog organizma. Na trenutnom nivou saznanja možemo reći da je glas specifičan humani akustički fenomen, koji nastaje visoko sinhronizovanim i koordinisanim delovanjem, proizveden fonatornim i percipiran auditornim aparatom. Da bi njegov artikulisani oblik, govor, kao poruka bio razumljiv, potrebno je da ima određene standardne psihofiziološke, fizičke i muzičke osobine. Razlikujemo po tri fizičke (visina, jačina i boja) i muzičke (vibrato, apoggio i testitura) i pet fizioloških osobina glasa ( ataka, izdržavanje tona, raspon glasa, registri glasa i impostacija).

U regulaciji rada fonacijskog aparata centralni nevni sistem je mesto analize, koordinacije i inicijacije kompleksnog motornog sistema, kao eferentnog dela sistema povratnog dejstva senzora, koji obaveštavaju centralni nervni sistem o adekvatnosti funkcije fonatornih organa.

Sama reč prozodija potiče od grčke reči prosodia koja doslovno znači naglašavanje. Ljudi koji se bave poezijom, pod ovim terminom, podrazumevaju nauku o dužini slogova ili o naglasku slogova, primenjenu u osmišljavanju stihova.

PREGLED LITERATURE. U početku beše reč Prozodiju definišemo kao melodijski oblik jezika. Prozodija, to je melodija, pauza, intonacija, naglašavanje i akcenat, afektivni ton, suptilne nijanse u značenju i različitom iskazu (4). Prozodija predstavlja onaj govorni kvalitet koji znači promene u intonaciji, visini i naglašavanju…. (35).  Savremene neuroimaging procedure (CT, MRI, PET itd.) zahtevaju vrlo detaljno poznavanje morfoloških varijacija čovekovog mozga, kao i odnosa morfologije i funkcije (20). Magnetoencefalografijom kod ljudi je pokazano postojanje neuronskih mreža koje se naročito aktiviraju promenama frekvencija glasova, a polje za detekciju promena auditornih stimulusa bi moglo biti kod supratemporalne slušne kore gde bi bili smešteni neuroni specifični za promenu frekvencije glasa. Prema teoriji jednostrane funkcionalne specijalizacije, pretežno jedna hemisfera učestvuje u organizaciji određene neuropsihološke funkcije. Anatomofunkcionalna organizacija prozodije u desnoj hemisferi slična je organizaciji propozicionog jezika u levoj hemisferi (23). Afazija je posledica fokalnih oštećenja leve, aprozodija je posledica oštećenja desne hemisfere. Ova stanja praćena su nedovoljno istraženim poremećajem glasa (33).

Prozodiju, pored gestova i mimičke ekspresije, ubrajamo u neverbalne aspekte komunikacije (23)… Prozodijska sredstva su varijacije u intonaciji, akcentu, tempu i ritmu govora, boji i visini glasa, melodijskoj liniji i rasporedu akcenta, intervala i pauza u konverzaciji. Razumevanje i izražavanje emocionalnih značenja uslov je socijalne adaptacije i komunikacije.

Ne postoji jasno definisana sistematizacija prozodije, razlikujemo nekoliko oblika;

Unutrašnja, lingvistička kao što je povišena intonacija na kraju rečenice da bi se izrazila upitna forma rečenice ili izmena glasovnog udara u sredini rečenice da bi se pojasnilo njeno značenje ili izmena udara u pojedinim rečima i promena strukture pauza da bi se naznačila potencijalno dvosmislena rečenica.

Dijalekat ili idiosinkrazija, takođe unutrašnja prozodija, obuhvata regionalne i individualne razlike u kvalitetu govora.

Intelektualna prozodija omogućuje unošenje informacija o stavovima u tekući diskurs pri čemu dolazi do značajne izmene njegovog značenja.

Emocionalna prozodija obezbeđuje unošenje određenih emocionalnih sadržaja u govor, kao što je radost, tuga, sreća, strah ili bes.

Afektivna prozodija obuhvata pored emocionalnih sadržaja i stavove.

Inartikulaciona prozodija se odnosi na upotrebu određenih paralingvističkih neverbalnih elemenata, kao što je pogled ili uzdisanje da bi se doterao tekući diskurs.

Afektivna prozodija udružena sa gestovima, predstavlja vitalne delove diskursa, često značajnije od verbalno- lingvističkih poruka. Ukoliko neka konstatacija sadrži afektivno- prozodijsku poruku, koja je u sukobu sa verbalno- lingvističkim značenjem, prozodijska poruka ima prednost, prvenstveno kod odraslih osoba, a u manjem stepenu i kod dece.

Gestualnim ponašanjem izražavaju se semiotički i emocionalni sadržaji. Bolesnici sa lezijom leve hemisfere imaju problema sa razumevanjem pantomime, dok je izražavanje emocija čak povišeno kod bolesnika sa afazijom. S druge strane, bolesnici sa denostranim moždanim oštećenjem imaju teškoće u razumevanju emocionalne gestikulacije, kao što je ekspresija emocija mimikom.

Pokreti koji se koriste u semiotičke svrhe, kao npr, pokazivanje znaka V, svrstani su u pantomimu, obzirom da se njima prenose specifične semantičke informacije. Pokreti koji služe da oboje, naglase i istaknu govor, pripadaju gestikulaciji. Većina spontanih motornih aktivnosti, udružena sa diskursom, povezuje gestikulaciju i pantomimu u jedinstvenu celinu.

Komunikacija pogledom je drugi značajan način emocionalne komunikacije, koja može biti poremećena kod bolesnika sa desnostranim moždanim oštećenjem. Kod takvih bolesnika kompromitovano je razumevanje i prenošenje emocionalnih poruka emitovanih pogledom ili mimikom.

Ross (30) ukazuje na savremeni stav da desna hemisfera ima dominantni i lateralizirajući uticaj na proces komunikacije. Moderna tehnologija , kao što je SPECT ili PET imaging, kao i elektrokortikografija, dokazuju da desna hemisfera aktivno sudeluje u jezičkim funkcijama. Klinička istraživanja poslednjih dvadeset godina postavljaju desnu hemisferu kao dominantnu u modulaciji afektivnih komponenti komunikacije kroz prozodiju i gestikulaciju. Funkcionalno- anatomska organizacija afektivnih komponenti jezika u desnoj hemisferi izgleda kao lik u ogledalu u odnosu na organizaciju verbalno- lingvističkih komponenti jezika u levoj hemisferi.

Osobine jezika delimo u četiri grupe:

• Verbalno- lingvističke

1. Segmenti (slogovi) i njihovo povezivanje u reči, fraze, rečenice i odlomke pravilima sintakse.

• Prozodične

1. Naglasak, pauza, kadenca koje koristimo uglavnom u lingvističke, dijalektičke ili idiosinkretske svrhe,
2. Akcentski stepen, melodija, intonacija- uglavnom u afektivne (stav i emocije) svrhe.

• Kinetičke

1.  Pantomima, što se odnosi na verbalno- lingvističku komunikaciju; pokreti imaju specifičnu reprezentaciju i značenje (semiotičko): npr. palac gore za OK, palac horizontalno za autostop, palac dole za NE.

2.  Gestikulacija što se odnosi na afektivnu komunikaciju; pokreti koje koristimo da dopunimo verbalnu ili pantomimnu komunikaciju: npr. trijumfalno pokazivanje V kao znak pobede ili nonšalantno pokazivanje istog znaka.

• Ostale

1. Obeležavanje, praktičnost što se odnosi na verbalno- lingvističku komunikaciju i levu hemisferu.
2. Značenje, razumevanje neliterarnih fraza, tematsko zaključivanje, a u vezi sa aspektima komunikacije desne hemisfere.

Ross je poremećaje prozodije prouzrokovane žarišnim oštećenjem desne hemisfere svrstao u sedam kategorija; 1.motorna, 2.senzorna, 3.globalna, 4.konduktivna, 5.transkortikalna motorna, 6transkortikalna senzorna, 7.transkortikalna mešovita. Klasifikacija se zasniva na analizi spontane prozodije, imitaciji afektivne intonacije lingvistički neutralnih rečenica, razumevanju prozodije i razumevanju gestikulacije. Reči u govoru se izgovaraju nejednakim glasom; u nekim rečima glas se diže, u nekim spušta; neke reči se jače a druge slabije naglašavaju; neke reči su tešnje povezane od drugih te je razmak između njih kod izgovora različit. Ovo variranje glasa daje raznolikost i lepotu jednom jeziku (12). Jedna rečenica, prosečnog trajanja nekoliko sekundi, izgovara se obično u jednom izdisaju- jednom ekspiratornom ciklusu. Primarne artikulacione aktivnosti u toku tog ciklusa vezane su za glotisne i subglotisne strukture i direktno zavise od lingvističkog sadržaja rečenice. Srednja vrednost subglotisnog pritiska je približno konstantna za vreme ekspirijuma, sa naglim usponom na početku rečenice i blažim padom pri kraju rečenice, kada se priprema sledeći ekspiratorni ciklus. S druge strane, zategnutost glasnica, koja određuje veličinu osnovne frekvence laringealnog glasa (Fo), naglo raste na početku rečenice i sa isticanjem ekspirijuma blago pada. U zavisnosti od sintaksičke i semantičke strukture rečenice, obe veličine, i subglotisni pritisak i zategnutost glasnica (laringealnih mišića), modulišu se na različite načine. Tako na primer, pri kraju upitne rečenice zategnutost laringealnih mišića raste, što prouzrokuje uvećanje osnovne frekvence Fo ili, sintaksička struktura rečenice uzrokuje trenutno uvećanje subglotisnog pritiska što dovodi do naglašavanja pre svega vokala. Akustički korelati ovog uvećanja subglotisnog pritiska su: uvećanje osnovne frekvence Fo, veći intenzitet vokala i njegovo produženo trajanje.

Naglašavanje je dvojako: na nivou  reči naglašavaju se slogovi i ovo naglašavanje se naziva akcentom, na nivou rečenice naglašavaju se reči i tada se naglašavanje naziva rečeničnim akcentom ili intonacijom. Vremenske relacije u govoru određene su trajanjem fonema i slogova, kao i tempom i ritmom izgovora.

Opisana veza između artikulacije i prozodije se razlikuje za različite jezike. Međutim, treba naglasiti da na obe veličine određenog uticaja imaju i drugi nelingvistički momenti, pre svega emocije govornika.

Akcenat je jedan od fonološko-semantičkih elemenata koji određuje značenje reči. Po Đuri Daničiću (1851.) u srpskom jeziku ima četiri akcenta: drukčije se, na primer, izgovara prvo a u glava, drukčije u pravda, drukčije u magla, drukčije u slama. Ova četiri akcenta su dugosilazni i dugouzlazni, kratkosilazni i kratkouzlazni, sa svojim karakterističnim oznakama iznad vokala kao slogovnog jezgra.

Prozodijske karakteristike; tempo i ritam, opisuju vremenske karakteristike govora na nivou rečenice. To je individualna karakteristika koja zavisi od osobe (neke osobe iz navike govore brže) i od prilike u kojoj se govori (predavač će govoriti sporije nego u normalnoj konverzaciji, dok će sportski komentator govoriti brže).

Psihološko i emocionalno stanje govornika direktno se odražava na promene uobičajenih karakteristika njegovog glasa, te je očigledno da neurofiziološka aktivnost govornog mehanizma, kontrolom muskulature vokalnog trakta, veoma dobro utiskuje emocionalne informacije u govorni signal. Na primer, stimulusi sa emocionalnim nabojem mogu prouzrokovati faringealno suženje i tenziju, kao i skraćenje vokalnog trakta. Ova fiziološka manifestacija modifikuje artikulacione rezonatore, usled čega se prvi formant pomera ka višim frekvencijama, drugi formant ka nižim frekvencijama, formanti postaju uži itd. Generalno, utvrđena je jaka korelacija između varijacija akustičkih karakteristika u govornom signalu i opšteg psihološkog i emocionalnog stanja govornika.

Ispitivanja “mikro-prozodijskih” karakteristika, kao što su: varijacije periode u Fo (tzv jitter), varijacije (peak to peak) u amplitudi govornog signala(shimmer) i indeksi amplitudskog i frekvencijskog tremora (podrhtavanja); i karakteristika koje upotpunjuju sliku o kvalitetu govornog signala, kao što su: veličina interharmonijskog šuma kod vokala, indeks turbulencije glasa i indeks meke fonacije, ukupno dvadeset i dva parametra, omogućuje trenutno najsavršeniji merni instrument, a to je komputerska analiza glasa.

 Kvantitativni činioci govora, pored foneme, u srpskom jeziku, imaju ulogu diferencijalnog znaka u značenju reči, koji se ostvaruje kroz akcenatski sistem i melodiju rečenice. (32).  Tako:

• trajanje vokala u srpskom jeziku ima značenjsku vrednost u leksici (dugi- kratki vokal),

• intenzitet dejstvuje na značenje reči slogovnim odnosima preko srpskih akcenata (naglašen- nenaglašen slog),
• tonsko kretanje u jednoj reči takođe dejstvuje na njeno značenje jer utiče na formiranje akcenata (uzlazni- silazni). Povezivanjem reči u rečenice formira se rečenička melodija, a rečeničke melodije formiraju opšti smisao kompletnog iskaza. Može se reći da ni melodija reči ne može da naruši osnovne osobine akcenata, koji, iako doprinose melodiji reči i zajedno sa njom ulaze u sastav melodije rečenice, ipak ne predstavljaju, svojim prostim zbirom, njenu glavnu veličinu.

ZAKLJUČAK

 Komunikacija je otvorena interakcija između dva (ili više) aktera, jednog koji nešto označava određenom akcijom u određenom kontekstu, i drugoga koji observira akciju, tražeći njeno komunikativno značenje. Po teoriji komunikativne kompetencije, komunikacija je otvoren pokušaj ovladavanja situacijom što bi bilo relativno zadovoljavajuće za sve učesnike.

Prozodija je onaj kvalitet govora koji doprinosi značenju kroz promene intonacije, visine i naglaska. Govornik je često koristi da naglasi emocionalno značenje jezika. Prisustvo ili odsustvo prozodije indicira individualno izražavanje emocija. U dosadašnjim istraživanjima fenomena prozodije primećujemo različite pristupe. Osnovna vokacija autora opredeljuje da li će metod istraživanja biti neurološki, neuropsihološki, neurolingvistički, fonijatrijski. Zaključak je, ipak, zajednički, bilo da govorimo o prozodiji reči ili rečenice, ili kada govorimo o emocionalnoj (afektivnoj) ili lingvističkoj (propozicionoj) prozodiji, radi se o, za sada, nedovoljno osvetljenom fenomenu. Da bismo razumeli govorni iskaz, jednako je važno naglašavanje sloga u reči kao i naglašavanje reči u rečenici. Doprinos komunikativnoj vrednosti prozodije daju svi tipovi, kako pojedinačno, tako i zajedno;

• unutrašnja prozodija, pomoću koje razlikujemo npr. upitne od izjavnih rečenica,
• intelektualna prozodija, kada govornik naglašava određene reči u rečenici, da bi usmerio pažnju slušaoca,
• emocionalna prozodija, kojom označavamo afektivni sadržaj,
• inartikulaciona prozodija, gde nelingvistički govorni signali, kao npr. uzdisanje, sadrže komunikativnu poruku.

Neurolingvistički aspekt uključuje i tzv. Nekanonski jezički procesing; sarkazam, indirektne zahteve, humor i metaforu.

Kada govorimo o vremenskom aspektu komunikacije u kognitivnim procesima, opisujemo tzv. Generator prozodije koji utiče na krajnji fonemski izraz, između ostalog, pomoću promena u ritmu govora, intonaciji i pauzama u govoru.

Protekla decenija je pokazala porast interesovanja za neurološku osnovu u produkciji lingvističke prozodije. Brojni autori su ukazali da je kod desnostranog moždanog oštećenja poremećena produkcija emfatički kontrastnog naglašavanja, interakcije i fonemskog naglašavanja. Kod levostranog oštećenja, fluentnog i nefluentnog, jasan je poremećaj lingvističke prozodije. Kod fluentnih afazija, prozodijski deficit je evidentniji u dugim iskazima. Hipoteze o hemisfernoj specijalizaciji ukazuju na desnostranu specijalizaciju za manje lingvističke strukturalne kontraste, za neleksične prozodijske kontraste, uključenost u spektralni aspekt, za razliku od levostrane angažovanosti u vremenskom aspektu. Primećeno je da pacijenti sa desnostranim moždanim deficitom imaju teškoće u održavanju Fo u dugim rečenicama. Drugim rečima, ovaj deficit ne primećujemo u prozodijskim jedinicama sastavljenim od reči, ali se teškoće pojavljuju kod sastavljanja fraze ili rečenice.

Organizacija prozodije ne pogađa druge aspekte jezika, tako da bi neka buduća istraživanja mogla dati mapu funkcionalne neuroanatomije govorne prozodije ljudskog mozga.

Prilika za buduće istraživače je da rastumače prirodu uloge desne hemisfere u modulaciji lingvističke prozodije.

Uzimajući u obzir sve prednosti, ali i ograničenja savremene tehnologije, jasno je da fenomen prozodije nije potpuno osvetljen, kako u anatomofunkcionalnom pogledu, tako i sa patofiziološkog aspekta. Pred istraživača iskrsavaju brojne dileme i kontroverze u pristupu ovom problemu.

Veoma je interesantno razmatranje ovoga problema u pravoslavnoj religijskoj literaturi, gde je uverljivo opisan blagodatni dar tajno delujućeg Svetog duha.

Neosporna je interdisciplinarnost u pristupu izučavanju ovog fenomena, od molekularnog nivoa, preko nivoa transmisije do globalnog nivoa integrativne funkcije mozga u celini. Uključene su brojne discipline, potrebno je znanje iz oblasti fonijatrije i neuropsihologije, pre svega.

Sagledavanju prozodije doprinosi analiza lateralizacije moždanih funkcija, uloge žuljevitog tela u interhemisfernoj komunikaciji, dihotički eksperimenti auditivne percepcije, istraživanja koja ukazuju na dominantnost desne hemisfere u prijemu, obradi i produkciji emocionalnog aspekta interpersonalne komunikacije.

Stepen usavršenosti dijagnostičkih instrumenata je daleko ispred naučnoistraživačkog rada u ovoj oblasti. Zahvaljujući toj činjenici, otvoreno je široko polje za proučavanje fenomena interpersonalne komunikacije. Nezaobilazno mesto pripada analizi glasa i njegovog artikulisanog oblika, govora, posebno prozodijskim karakteristikama.

Glavni cilj takvog istraživanja mogao bi biti pronalaženje načina za adekvatnu rehabilitaciju oštećenog glasa, govora ili jezika. Ne bi trebalo biti preambiciozno ako nečija intuicija u budućnosti bude na tragu otkriću onih nijansi u glasu, govoru i jeziku, koje će kao prvi simptom ukazati na moguću pojavu i razvoj sasvim određene bolesti. Tako bi ova istraživanja omogućila ono čemu teži svaka ozbiljna zdravstvena služba; pravovremenu prevenciju.

LITERATURA

1. Balan A., Gandour J. Effect of Sentence Length on the Production of Linguistic Stress by Left- and Right- Hemisphere- Damaged patients. Brain and Language, 1999; 67 (2): 73- 94
2. Baum R.S., Boycauk P.J. Speech Timing Subsequent to Brain damage: Effect of Utterance Length and Complexity. Brain and language, 1999; 67 (1): 30- 45
3. Barrett A.M., Crucian G.P., Raymer A.M., et al. Spared comprehension of emotional prosody in a patient with global aphasia. Neuropsychiatry-Neuropsychol-Behav-Neurol, 1999; 12 (2): 117-20
4. Boss B.J. Pragmatics: right brain communication. Axone, 1996; 17 (4): 81- 5
5. Emerson C.S., Harrison D.W., Everhart D.E. Investigation of receptive affective prosodic ability in school-aged boys with and without depression. Neuropsychiatry- Neuropsychol- Behav- Neurol, 1999; 12 (2): 102- 9
6. Gandour J., Larsen J., Dechongkit S. Speech prosody in affective contexts in Thai patients with right hemisphere lesions. Brain-Lang, 1995; 51 (3): 422- 43
7. George M.S., Parekh P.I., Rosinsky N. Understanding emotional prosody activates right hemisphere regions. Arch_ Neurol, 1996; 53(7): 665-70
8. Gerard C., Clement J. The structure and development of French prosodic representations. Lang- Speech, 1998; 41 (2): 117- 42
9. Goodglass H., Lindfield C., Alexander P.M. Semantic Capacities of the Right Hemisphere as Seen in Two Cases of Pure Word Blindness. Journal of Psycholinguistic Research, 2000; 29 (4): 399- 422 
10. Heilman K.M., Gilmore R.L. Cortical influences in emotion. J-Clin-Neurophysiol, 1998; 15 (5): 409- 23
11. Johnson H.M. Developmental Cognitive Neuroscience. Blackwell Publishers,Cambridge, 1997. 
12. Jovičić T.S. Govorna komunikacija- fiziologija, psihoakustika i percepcija. Nauka -izdavačko preduzeće, Beograd, 1999.
13. Kasher A., Batori G., Soroker N., et al. Effects of Right- and Left- Hemisphere Damage on Understanding Conversational Implicatures. Brain and Language, 1999; 68 (3): 566- 90
14. Krstić N. Osnove razvojne neuropsihologije. Institut za mentalno zdravlje, Beograd, 1999.
15. Kruschevskaja I.I., Smychek V.B., Rybtseva T.D. Interdependence of Phoniatric and Neurologic Aspects in Speech Pathology. Internacionalni naučni skup “Govor i jezik na pragu III milenijuma”, Beograd, 1999.
16. Langer L.S., Wison J.F., Pettigrew C.L. Channel- consistency following unilateral stroke: an examination of patient communications across verbal and nonverbal domains. Neuropsychologia, 2000; 38 (4): 337- 44
17. Lidfield C.K., Wingfield A., Goodglass H. The Role of Prosody in the Mental Lexicon. Brain and Language, 1999; 68 (1-2): 312- 17
18. Lloyd D. Terra Cognita: From Functional Neuroimaging to the Map of the Mind. Brain and Mind, 2000; 1 (1): 93- 116
19. Luks T.L., Nusbaum H.C., Levy J. Hemispheric involvement in the perception of syntatic prosody is dynamically dependent on task demands. Brain Lang, 1998; 65 (2): 313- 32
20. Malobabić S., Gudović R. Klinička neuroanatomija. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1998.
21. McHenry M. Acoustic Characteristics of Voice After Severe Traumatic Brain Injury. Laryngoscope, 2000; 110 (7): 1157- 61
22. Ocić G. O nekim aspektima bilingvizma. Glossa, 1997; 1: 9-17
23. Ocić G. Klinička neuropsihologija. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1998.
24. Orlikoff R.F., Baken R.J. Consideration of the Relationship between the Fundamental Frequency of Phonation and Vocal Jitter. Folia Phoniatrica, 1990; 42 (1): 31- 40
25. Pavlović M.D. Dijagnostički testovi u neuropsihologiji. Grafos, Beograd, 1999.
26. Pell M.D., Baum S.R. The ability to perceive and comprehend intonation in linguistic and affective contexts by brain- damaged adults. Brain- Lang, 1997; 57 (1): 80-99
27. Pell M.D., Baum S.R. Unilateral brain damage, prosodic comprehension deficits, and the acoustic cues to prosody. Brain_lang, 1997; 57 (2): 195-214
28. Pell M.D. Recognition of prosody following unilateral brain lesion: influence of functional and structural attributes of prosodic contours. Neuropsychologia, 1998; 36 (8): 701-15
29. Ross E.D., Thompson R.D., Yenkosky J. Lateralization of affective prosody in brain and the callosal integration of hemispheric language functions. Brain-Lang, 1997; 56(1): 27-54
30. Ross.E.D. Affective prosody and the aprosodias. In Mesulam M (ed) Principles of Behavioral and Cognitive Neurology. Oxford University Press: Ney York, Chapter 6, 2000.
31. Ruben J.R. Redefining the Survival of the Fittest: Communication Disorders in the 21^st Century. Laryngoscope, 2000; 110 (2): 241- 5
32. Sovilj V.M. Psihofiziološke karakteristike razvoja kvantitativnih pratilaca govora i jezika dece sa oštećenim sluhom. Doktorska disrtacija, Univerzitet u Beogradu, Beograd, 2000.
33. Stanković P. Savremeni neurolaringološki aspekti fonacije, -u- Savić A.,Radivojević D., Nikolić S., i ost.  Zvuk, glas, govor, Specijalna bolnica za cerebralnu paralizu i razvojnu neurologiju, Beograd, 2000.
34. Tirassa M. Communicative Competence and the Architecture of the Mind-Brain. Brain and Language, 1999; 68(3): 419-41
35. Trauner D.A., Ballantyne A., Friedland S. Disorders of Affective and linguistic prosody in children aafter early unilateral brain damage. Ann- Neurol, 1996; 39 (3): 361-7
36. Vidović Ž. Ogledi o duhovnom iskustvu. Sfairos, Beograd, 1989.
37. Vukašinović M. Klinička procena značaja uspostavljanja fonacijskih automatizama kod pseudotumorskih uzroka disfonija. Rad uže specijalizacije. Medicinski fakultet, Beograd, 1999.

O